Na dječjem festivalu pričanja na čakavštini, PriČAn ti priču plasman u finale i pravo da svoje priče ispričaju zaslužili su deset odabranih priča. Svoju priču Gracko dite ispričala je Manuela Mandarić učenica 8. razreda u Splitu 24. ožujka 2012. godine u Kazalištu lutaka. 

Gracko dite

Znate, prije san živila u Zagrebu. Doselila san se ščetri godine u Cistu Veliku, malo selo u Imackom kraju i tada su počele moje muke i jadi. Sve je to bilo novo i čudno meni, grackon ditetu. Nisam nikoga i ništa razumila. Misla san sama u sebi „kojin jezikon oni pričaju, šta mi sada kažu?“ Tako se sićan jedne nedije. Taman smo došli iz crkve i viče meni baba: „Donesi pijate i meti na astal!“ Stala san i misla šta to po njiovom znači, šta to triban doniti i na šta staviti.

A najsmišnije bi mi bilo kad bi išla kroza selo, a babe s prozora šapćale dai ja ka nečujen: „A čija li je ovo, šesna i sićušna mala?“ „A, znaš, to ti je ona mala šta je došla iz Zagreba.“ Znan da san ka mala bižala od baba koje su dolazile mojoj babi na ušćipke i kavu. Čin bi me vidile odma bi mi šćipale obraze masnin rukan pa me mazile i govorile: „A, nu mi je, šta mi je šesna i lipa.“ E, da mi je današnja pamet, uvatila bi i ja njizi za obraz i rekla: „A, numite, smežurana ko suva smokva!“

Bilo je još taki situacija u mom životu meni prije tragični, a sada smišni koje rado pričan. Evo i vama san ispričala jednu taku.